Историја наше школе помало је необична. Она је формирана у вихору 1 светског рата далеко од наше тада окупиране отаџбине у Бизерти (Африка) и то 13. децембра 1917 године. Школа је првобитно била смештена у касарни француских трупа „Ламберт“.Први ученици наше школе били су српски војници који су изгубили вид и слух у I светском рату који је још трајао. Оснивач, управник и први наставник наше школе био је Вељко Рамадановић (1874-1943) филантроп и педагог, једини човек код нас који је тада познавао педагошки рад са слепим и глувонемим лицима. У првим данима школу је похађало 14 слепих и 4 глувонема штићеника. Вељко Рамадановић је успео да савлада почетне тешкоће. Као добар организатор и реализатор он успева да анимира савезничке хуманитарне мисије првенствено Француске, Енглeске и Америчке да помогну у раду школе, првенствено у новчаном и материјалном смислу. Рамадановић 1918 године штампа први буквар за слепе Брајевом азбуком коју је нашем језику прилагодио још 1895 а коју је српска влада „примила“ 1896 године. Настава је у почетку била основна и занатска. Слепи су ту обучавани за штрикерски, опанчарски, четкарски,штампарски и корпарски занат, као и музици и масажи. На крају боравка у Бизерти школа је имала 18 слепих и 8 глувонемих штићеника.

По ослобођењу земље школа се априла 1919 године сели у Земун где једно време ради у „ Шпиртиној кући“ (данас Завичајни музеј Земуна). Те године на школовање долазе и 4 дечака и 2 девојчице.

Школа се априла 1920 године сели на садашњу локацију у Земуну, у бивше касарне Аустроугарске војске које су адаптиране за потребе инвалида. Ту се отварају нове перспективе даљег развитка школства за особе оштећеног вида у Србији. Те године школу је посетио и будући краљ Александар 1 Карађорђевић те је школа названа његовим именом. Од тада наша школа добија своју физиономију. Тада се формира основна школа која је радила по редовном наставном плану и програму. Истовремено се оснива и трогодишња занатска школа коју похађа већина ученика по завршетку основне школе. Сви су се после завршеног школовања успешно запослили и били збринути. Од 1920 године школа постаје државна установа о којој ће се старати министарства Просвете и Социјалне политике.

Вељко Рамадановић 1920 године оснива и прву Брајеву штампарију и Библиотеку названу „ Нова светлост“. У школској штампарији штампају се: уџбеници,музичка дела, белетристика а од 1924 и часопис за слепе „Брајева ризница“. Поред штампарије књига за слепе постојала је и штампарија на црном слогу.

Рамадановић даље у оквиру наше школе оснива: 1921 Музичку школу 1922 Одељење за израду учила и наставних средстава за слепе 1923. Гимназију за слепе 1924. Есперантски клуб „Нова лумо“ и „Друштво за заштиту слепих девојака“ 1926. Предшколска одељења и течај за физиотерапеуте-масере. Оснива први течај за оспособљавање дефектолога у Југославији. 1927. Основао је удружење наставника за инвалидну децу краљевине Југославије 1928 Покреће први дефектолошки часопис у Србији и Краљевини Југославији под називом „Глас недужних“ и едицију књига о образовању инвалидне деце под називом „Педагошка библиотека“. 1929. Покушао је да оснује одељења за слабовиду децу,покушаће и 1931 и 1937 али због разумевања није успео у томе. 1931. Основао је одељење и за слепоглуву децу које је имало три ученика. 1935. Отвара одељења за отклањање говорних недостатака прва у Југославији 1936. Оснива Свесловенски савез Дефектолога 1937. Оснива савез Слепих интелектуалаца и привредника Краљевине Југославије и Свесловенски савез слепих. 1938. оснива Дом за доживотни смештај одраслих слепих са 400 места уз школу. 1939. Оснива шаховски клуб слепих питомаца „Напредак“ први клуб такве врсте на Балкану.

У периоду између два светска рата деца наше школе имају и богат културно забавни живот а 1923 године ученици оснивају подружнице „Црвеног крста“ „Трезвене младежи“ и „Соколско друштво“ као и литерарни кружок „Лептирица“ које је издавало и лист на Брајевом писму. У то доба наша школа је под управом Вељка Рамадановића по квалитету рада била трећа у Европи и четврта у Свету а према оцени „Светског савета наставника школа за слепе“.Школа је имала богату међународну сарадњу. Школа је имала и домску славу Крстовдан када су домаћини славе били најугледнији и најбогатији грађани тадашње Југославије. Они су обилато помагали школу и материјално и новчано. И сам краљевски дом је био највећи покровитељ наше школе.Oд 1920 до 1941 године школовање је завршило 147 ученика основне школе и 247 ученика завршило је занатску школу. Преко 1000 ослепелих одраслих завршило је занатску школу у овом периоду.

Период II Светског рата и догађаји у вези са њим прекидају успон наше школе. У том периоду школа за слепе ради у смањеном обиму. Тада је била смештена у Дому школе за глувонему децу „Краљ Дечански“ у улици Краља Милутина бр 79. Тада је школу похађало око 40 ученика.

После ослобођења Земуна октобра 1944 године школа наставља са радом на садашњој локацији. Школа поред слепе деце и ратне сирочади прима поново и Ослепеле ратнике на школовање и рехабилитацију.

У послератном периоду школа се постепено укључивала у складу са реформама школства у редован школски систем са свим циљевима и специфичностима васпитања и образовања деце оштећеног вида. Школа помаже и ученике који похађају инклузивно школство у училима и литератури. Наша школа је иницирала да се отворе одељења за слабовиде ученике 1954/55 годину у једној основној школи у центру Београда. За ту прилику дала је и своје најбоље кадрове дефектологе Ђорђа и Радмилу Жутић. Са њима наша школа послала је и сва потребна учила за слабовиде ученике. Од 1956 године обнавља се педагошки рад са слепоглувом децом, а 1960 године у школи се отварају и одељења за слепу вишеструко ометену децу. 1960 почиње логопедски рад у школи а организовала га је Добрила Јергић. Од 1968 године се отварају и одељења за слабовиде ученике са територије целе Србије и са подручја Земуна. Школа 1985 године добија и нов интернат за смештај деце, савремено уређен и прилагођен деци са оштећењем вида. У том периоду школу је годишње похађало и до 170 ученика.

Школа 1992. године уводи и Дефектолога, стручњака за обуку самосталног кретања лица оштећеног вида.

Од 1995 године школа остварује интензивнију сарадњу са Европским и Светским саветом наставника школа за децу оштећеног вида као и са сличним школама из Холандије, Немачке, Данске, САД, Чешке, Словачке, Аустрије, Норвешке, Шпаније али и земљама Балкана. Та сарадња огледа се у слању наставника наше школе у те земље на усавршавање или у помоћи тих земаља нашој школи у училима и опреми.

Школа се после 2000 године реновира. Отварају се и нови образовни профили за средњешколско образовање, и то Биротехничар у четворогодишњем трајању и пакер – аранжер у трајању од две до три године. Почев од 2001 године отворен је музеј спомен соба школе, Током 2002 године школа почиње да реализује програм „Ране интервенције“ тј програм васпитања деце од 0 до 6 година старости. Нешто касније почиње да се спроводи и програм „Визуелног тренинга“ слабовиде деце као и вежбе „Психомоторне реедукације, сензомоторне интеграције и тактилни тренинг.“ који побољшава самосталност слепе и слабовиде деце.
Школа током 2008 године отвара „Ресурс центар“ за израду савремених наставних средстава, као и тонски студио за снимање књига у звучној техници.

Данас Школа има око 150 ученика који су обухваћени савременим васпитно-образовним радом по најмодернијим светским стандардима. Школа је и Ресурс школа за подршку инклузивном образовању деце оштећеног вида са целе територије Србије.